II
Osluškujući, zaustavila je disanje. Šakama se opire o vlažne krpe i hladnu zemlju, usana rumenih i poluotvorenih, sa prežvakanim ispljunutim listovima pelina zalepljenim za obraz. Krvave noge je jedva skupila, i miruje kao srna u šipražju. Vidi taman obris pognute starice na svetlucavoj površini, i prati svaki njen pokret, praćen pljuskanjem vode.
Ježi se na zvuk te bezimene vode, i drhti. Čuje se češljanje vetra kroz tamnu trsku, čuju se prve sove, čuje se šuštanje, možda ježeva i voluharica, iz šume dopiru brzi i sitni udarci o drvo, iz daljine dopiru povici i smeh, čuje se, možda, i pucketanje vatre, ali njoj se čini da ne čuje ništa, svet je utihnuo, postoji samo ritmični zvuk trenja tkanine i pljuskanja vode, i obris pognute starice iznad nepomičnog tela na odblesku od mesečine. Nju, slepljeno lišće pod njom, palacke vlažne trske i obrise šume lagano nagriza noć. Plač još ne čuje.
V
Stajao je na vrhu vrelih kamenih stepenica iznad svetine i ćutao. Komešalo se neujednačeno glasanje ljudi, miris znoja i prašine, morske soli koja je rastopila horizont. Daljine nisu mogle videti drhtanje brade, ni pomeranje Adamove jabučice, niti oštro širenje nozdrva, niti slivanje znoja niz naborano čelo, niti duboki udah ispod oklopa. Stasit i uspravan čovek, koji je govorom tela protivniku oduzimao reč, sada je nemoćno ćutao, poklopljen žamorom i uzvicima. Spustio je obe šake u široki bakarni pehar s mlakom vodom, potom ih sporo otresao kao da su olovne i žustrim korakom nestao iza vrata, praćen vojnicima. Dok su se njemu ruke sušile od vode, drugom su postale krvave.
IX
Boga je tražio na tri načina. Prvo je prizvan u Moskvu, potom pobegao u Rim, a Kijev, kom je zapravo pripadao, bežao mu je kao kokoš ispred nogu. Iz svakog je grada poneo novu nemoć, a iz Rima i malariju. Žene su u njemu svagda izazivale strah, čak i kada bi prevrnule suknje preko glave kao zaštitu od kiše. Tih se dana još mrzlo u cevima, kada je ležao pored pepela spaljenog Čistilišta i Raja, s nogama u vreloj kupki i ledenom krpom na glavi. Njegova se duša izvlačila iz tela naviše poput zmije iz stare kože, te su lekari jednom vodom lečili telo, a drugom glavu. Kopnio je kao sneg dok od njega nije ostao samo šinjel. Pre nego što je našao Boga, posetio ga je đavo, ali ne i Kijev.
XII
Skoro je sasvim promašio pisoar. Mislio je da treba ostaviti miris za sobom. Otresao se nakon uriniranja, a potom zakopčao šlic podigavši pogled i bradu, kao da podizanje brade potpomaže zakopčavanje. Odvrnuo je slavinu i pustio da se zvuk šuštave, brze vode razlegne niz bele pločice. Zaustavio je prvi pogled na ogledalu, tek toliko da okrzne obris svoje androgine pojave, a potom se savio, pljusnuvši mesečev odlomak nekoliko puta. Niz belo, nezemaljsko lice su mu se slivale kapi na okovratnik, dok je mokrim prstima prolazio kroz kosu. Stajao bi možda satima, zakovan za sopstveni odraz na jezeru od srebro-nitrata, odraz imun na ženske poglede, da se nije iza vrata ukazao kolega, čiji dodir i toplinu nikada neće upoznati. Nestao je prema pisoaru ni ne pogledavši ga, obuzet sobom i sopstvenim telesnim potrebama. Lepo mesečevo lice je izašlo putem kojim je pošla Eho, u ženski toalet, i zatvorilo vrata za sobom. Nakon povraćanja je ipak pustilo vodu.
(Fotografija je preuzeta s licencijom za slobodnu uporabu s internetske baze fotografija Pexels.)